Novi blog na mom sajtu

Za sve one koji su citali ova moja trabunjanja od prosle godine, mogu da predju na moj sajt www.nikolicmilena.in.rs na kom cu pisati i blog. Teme ce biti otprilike iste, posto sam u prethodnih godinu dana, po zavrsetku prakse u Google-u u Londonu, diplomirala i dobila ponudu za stalno zaposlenje u ovoj kompaniji. Tako da smo moj mili Aca i ja sada u glavnom gradu Ujedinjenog Kraljevstva na duze, pa ce zbog toga teme biti malo manje turisticke i verovatno realnije odslikavati zivot i situaciju ovde. Mislim da ovde vise necu pisati nista.

Dan 73 - Svašta novo

Nije da sam se olenjila nego ne znam sta ću pre, pa nisam pisala neko vreme, a izdešavalo se puno toga. Pokušaću da pokrijem sve bar ukratko:

U nedelju sam se samo mandala i kupovala poklone i tako to. Shopping uopste nije lak posao, to je sve što imam da kažem! Evo unapred da se ogradim da nažalost neću moći da kupim baš svima poklone, ponajviše zbog 20kg dozvoljenog prtljaga u avionu, a već nosim nekoliko knjiga, medju njima sabrana dela Shakespeare-a (neko ce odmah znati da su namenjena bas njemu!) i Business studies na 400 str. za moju dušu, tako da...
Onda u ponedeljak je stigla jedna lepa vest - moj mili žMu je polozio pretposlednji, jedini preostali teški ispit na fakultetu, pa do kraja godine mozemo očekivati jednog Dipl Ing ili ti Master of the Universe-a u porodici!! Jeeeee!!

Dalje, u utorak me je kontaktirala Eleanor, moja rekruterka, da sam dobila pozitivne preporuke od mentora i da možemo da krenemo u proces konverzije u full time engineer-a, ako mene to zanima. Fora je u tome što nisam sigurna da li mene to baš zanima, mislim Google je apsolutno fantastična kompanija, u to nema sumnje (neke činjenice u prilog tome u nastavku teksta), ali ja nisam sigurna da li bih želela da razvijam karijeru kao SW Eng... I još mnogo bitnije, morala bih da se konsultujem sa mojom jačom polovinom i familijom, jer ipak nije mala odluka i tako to, ali rekoh sebi - nek to bude rezervna varijanta, ono za svaki slučaj, ako u Srbiji izbije rat zbog Kosova ili neka slična govedarija :-). Onda mi kažu da taj proces konverzije obuhvata još 2 intervjua, ali ovoga puta sa inženjerima iz drugog ofisa, i kažu mi kako hoće da me pošalju za Cirih sledeće nedelje. Ja im kažem: "Alo ljudi, ja imam srpski pasoš, znate to vam je ona stvar sa kojom ne možete nigde a da to ne isplanirate jedno mesec dana unapred, jer toliko treba da se zakaže termin u ambasadi, dobije viza ako imate sreće i sve to...". Oni su ipak bili za to da pokušamo da dobijemo vizu nešto ubrzano, ali meni sad nešto i nije do tog svog cimanja, i zamolim ih da mi zakažu video conferencing intervjue. I tako, imam ih sledeći četvrtak, baš na moj poslednji dan u Google!
Što me dovodi do sledeće teme - daaaaaa, vraćam se kućiiiii!!!! Sledeći petak!! Jedva nadjoh mesto u avionu sa doplatom od 50 funti, svi drugi datumi su bili skuplji! No dobro, bitno je da vam stižem mili moji!!

I tako , sad zbog tog zbrzavanja imam još puno stvari da uradim na poslu, i puno radim... Biće sve ok nadam se.

Šta još šta još... Da, pre neki dan me opet Eleanor zove da mi ponudi da idem na BCS dodelu nagrada za dostignuća u oblasti IT-a za 2007. godinu. Taj BCS (British Computer Society) je njihova glavna organizacija za sve IT profesionalce i organizacije, i onako, ta dodela nagrada je baš BIG, znači nešto. Inače zašto baš mene - ove godine Google je nominovan za najbolju organizaciju u kategoriji Women in IT, pa su oni rešili da pošalju sve nas ženske inženjere, cele 3 :-)!! Išlo je ukupno 10 ljudi iz Google, i pored nas 3 i Eleanor, ostali su bili neke bitne face, direktori i sl. Inače kod oblačenja je bio Black Tie, što bi značilo muškarci striktno crna odela, bele košulje, crne mašne, odnosno pingvin stil, a žene full elegancija, znači večernje haljine i tako to. El me lepo pita da li imam šta da obučem, ja odmah složim fenomenalnu kombinaciju u glavi i kažem kako imam, da bih došla kući i ustanovila da stvarno imam šta da obučem, ali da sam moje jedine elegantne cipele odnela kući kad sam onomad bila za vikend! Ostale su mi jedino patike i neke čupave čizme, koje sasvim sigurno ne idu uz elegantnu večernju toaletu! Ništa, rešim ja da otkažem, ispričam El šta je problem, i ona mi ponudi da mi pozajmi neke njene cipele. Mislim stvarno je kraljica, ne samo zbog ovog, nego i inače, za 1000 stvari mi je izašla u susret, ali ovo je bio vrh!
I tako, skockam se ja fino, videćete slike, odemo tamo, bilo je u nekom hotelu tu u centru. Prvo koktel od 18:30, pa se onda ide u veeeeeliku salu (u podrumu, nisam imala signal cele večeri pa su neki mili ljudi brinuli za mene!), mislim da je bilo oko 1000 ljudi, gde se večera i tu je i dodela nagrada, a posle i party. Traje ko naše svadbe, samo što je sve mnogo fancy i posh, i skuplja se novac za neki charity kao uostalom i svuda u Engleskoj. Nemam pojma šta sam tačno jela ali bilo je mnogo dobro :-)!
I onda je počela dodela nagrada - prvo značajnim pojedincima, IT Leader, Project Manager godine, i još nekoliko titula. Posle toga - kategorija kompanija, a tu kao prva kategorija baš ova u kojoj je Google nominovan. U svakoj kategoriji je bilo oko 10 nominovanih. Procedura je takva da prvo pročitaju ko je sve nominovan, kad pročitaju tvoju organizaciju ti se oglasiš, ustaneš i tako to, onda proglase kao neke pohvaljene, tako nešto, i na kraju i pobednika u toj kategoriji. Inače stvarno se ne zna pobednik unapred, tj. mi nismo ništa znali. I kad su krenuli da čitaju ko je sve nominovan u našoj kategoriji mi vidimo da ne samo da je jedan od nominovanih Microsoft, nego i da oni sede za stolom pored nas! Baš mi je bilo volja da pobedimo!
I, šta mislite? Pa naravno da DAAAA, pobedili smo!!! Kad su pročitali Google znate kako smo skočili i radovali se!! Ann Mei Chang je primila nagradu, ona je inače Eng Site Director za London, što bi otprilike bilo šefica šefa mog mentora, tj. najglavna od svih inženjera u Google London. I tako, baš je bilo lepo... Ne znam da li je ovima iz Microsoft-a bilo krivo, ali oni su posle dobili nagradu za nešto drugo, mislim za Web projekat godine ili šta već beše... Evo linka ka svim ovogodišnjim dobitnicima BCS nagrada.
Još nešto što mi je bilo zanimljivo: kad je završena dodela nagrada počela je ta kao žurka, i gledala sam, baš i stariji ljudi igraju, onako sa sve onim pingvin odelima blesave se i tako to. Ali nije to, nego stvarno zavidim onim Englezima kako dobru muziku imaju! Puštane su samo pesme koje su baš svetski evergrin densing hitovi, onako malo starije, a oni ih svi, čak i oni matorci znaju od reči do reči i djuskaju uz njih. Ja nisam mogla da djuskam, Eleanor-ine cipele su mi ipak bile male i nije bio šanse da pokušam da izvedem nikakav skladan pokret u njima...

P.S. Uvažila sam savet nekih ljudi da unapredim svoje pisanje na verziju 2.0 tako što ću da koristim srpska slova a ne samo ASCII.

P.S.S Slike: kao što sam nekada davno obećala okićeni Okford strit, ja-kao-neka-budala-na-pikadiliju, i ja i Eleanor na dodeli nagrada (okačiću sutra, ovog puta stvarno).

Dan 69 - Deo kluba Misolovka

Imam jos 2 vikenda ovde... Sad vec nemam vremena da vidim jos puno toga, dosta toga sam videla ali London je takav grad da ni oni koji u njemu zive ne stignu da konzumiraju sve ono sto nudi, u to sam sigurna. Sad otprilike gledam da zaokruzim sliku, vidim eventualno jos neki must-see, kupim poklone i tako to.
Elem danas odoh da se pogledam taj longest running show in the world. Predstava je imala oko 23000 izvedbi od svog otvaranja pre 55 godina, na istom mestu svakog dana, St Martin's slatko malo pozoriste. Nije igrana samo jednom za sve te godine, na dan Agatine smrti. Zanimljiva prica, zaplet, obrt na kraju, klasicna who-done-it Agata, a interesantno je sto glumci na kraju predstave kazu kako si sad deo kluba, partner u zlocinu, i zamole da ne otkrijes rasplet, tj ko je ubica, onima koji predstavu nisu gledali. Ovo bas i nema neku poentu posle 50 godina, ali dobro, i to je deo tradicije. Ima jos nekih zanimljivosti, npr ne sme da se snima film Misolovka dok god se predstava izvodi (a to ce po svemu sudeci biti jos puuuno godina), ne smeju da se objavljuju knjige sa tekstom komada i sl. U vezi Agate i Londona inace ima jos puno zanimljivih prica, ali me mrzi sad ovde da ih pisem...
E da, bila danas i u knjizari na 6 spratova!! Fenomenalno, prava poslasticara, nema sta nema! Obisla sam samo delove nekih spratova, nemoguce je videti vise... I tako, ovde je inace Bozicne ludilo. Pocelo jos odavno. Ljudi pomahnitali, samo kupuju, nekim ulicama ne idu busevi zbog guzve. A grad je okicen prelepo. Okacicu slike sutra.

Dan 64 - Srbijoooooo

Jeste, tacno je, bila sam u Srbiji samo na 2 dana, od petka uvece do nedelje ujutru. Zbog intervjua za neku stipendiju. I jeste, isplatilo se, dobila sam stipendiju. I nisam imala vremena da se javim, jedva stigoh da se vidim sa mojim Acom i parentsima. Eto tako, samo da znate :-). A i zato nema nikakvih drugih desavanja od vikenda... Smrc, opet sam se rastuzila kad sam polazila iz Srbije... Jedva cekam da se vratim... Smrc...

Dan 56 - V&A muzej

Mislim da sam odlucila koji je moj omiljeni muzej u Londonu, iako ih jos nisam sve posetila. To je verovatno Victoria i Albert muzej u kom sam danas bila, muzej dizajna i istorije umetnosti. Svidja mi se zato sto je jako raznolik, mogu lepo da se prate pravci u razvoju umetnosti kroz istoriju, ima puno umetnickih komada namestaja (a dizajn enterijera je moje veliko interesovanje), i prosto cini mi se da mi ne bi bilo dosadno da ga posetim jos puno puta.
Eto samo toliko, nije uvek lako utiske pretociti u reci :-).
E da, i pokisla sam danas, ali dobro, to mi je prvi put od kad sam ovde. Bar da osetim da sam u Engleskoj :-). A cujem vama tamo pada sneg?

Dan 55 - West End show

Kazu da ne vredi doci u London ako ne posetite bar jedan show na West End-u, isto kao sto ne vredi otici u NY a da ne posetite neku predstavu na Broadway-u. E pa ja resila da ispunim i tu "obavezu" dok sam ovde, iako se ulaznice krecu oko 50 funti. Da dobro ste procitali, srecom pa postoje neka posebna mesta gde moze da se kupi karta u pola cene za predstave koje su tog dana. Ceka se u redu po pola sata, nema uvek karti za bas svaki show, ali izbor je sasvim dovoljan.
E smestim se ja danas u red, odlucim da gledam neki mjuzikl, ali da preskocim one koje sam vec gledala, bilo kao filmsku ili kao pozorisnu varijantu, i izaberem "Fiddler on the roof". Ovaj cuven mjuzikl (postoji i filmska varijanta), je izuzetno popularan i izvodjen nebrojeno puta od svoje premijere na Brodveju 1964. Radnja se desava u u jevrejskom selu 1905 u Rusiji, ali tematika je odnos medju generacijama, i mozda jos vise odnos izmedju tradicionalnog i novog, izmedju stabilnosti i promena i tako to. Ima puno poznatih pesama, izmedju ostalog If I was a rich man i Matchmaker, koje sam ja znala a da nisam ni znala odakle su...
Show je bio odlican! Pored vrhunske produkcije, gde se pozornica vrti, okrece, stvari lete, padaju sa plafona i sl, sve je mnooooogo dobro uvezbano, svi pevaju uzivo naravno i to stvarno prvoklasno, a o koreografijama i igri da i ne pricam! Stvarno bih volela da odem na jos neki show, najradije na We will rock you koji je radjen na muziku Queen-a i Ben Elton-a, a daje se vec 6 godina i non stop je puno.
Inace tata poslusala sam tvoj savet i raspitala sam u kom se pozoristu daje Misolovka Agate Kristi. Za one koji ne znaju, ova predstava se izvodi vec preko 50 godina na istom mestu, i igrana je svakog dana u ovom periodu, osim na dan Agatine smrti. Englezi i njihova tradicija :-). Karte za ovo nisu toliko skupe tako da idem obavezno sledeceg vikenda!

Dan 54 - ko nam se to zeni?

O da, danas je glavna vest u Google da se, sledeci primer svog drugara Sergey-a Brin-a koji se ozenio u maju ove godine, zeni i drugi osnivac i vlasnik dela ove kompanije Larry Page. Ovo je tuzna vest za sve sponzoruse ovog sveta jer i poslednji slobodni sa liste 10 najbogatijih na svetu vise nece biti slobodan :-). A mi zaposleni se radujemo i ocekujemo poziv na vencanje :-) za koje se ne zna gde ce biti ali je zvanicama diskretno saopsteno da ponesu pasose, pa se pretpostavlja da ce vencanje biti na Havajima gde se, ranije ove godine, vencao i Sergej. Srecna izabranica je inace Lucy Southworth, PhD student sa Stanforda u oblasti biotehnologija cini mi se. Slatko devojce, proguglajte njenu sliku, ima ih puno. Njena je sestra inace udata za nekog iz samog vrha Bush-ove administracije, a opste je poznato da vlasnici Google-a podrzavaju demokratske kandidate (Al Gore-a, i ove godine onog crnca sto se kandiduje za predsednika Amerike, Obama nesto, nikako da zapamtim), pa izgleda da u ovoj zajednici nece biti bas sloge po pitanju politike :-).
Inace ako vas zanima odakle znam sve ovo, ili zelite opsirnije informacije, valleyvag.com je sajt sa tracevima samo o ljudima iz oblasti informacionih tehnologija (ko bi reko da to nekog zanima, ali Amerika je cudo...). Znaci ako vas zanima ko je ljubavnica Bill Gates-a, na sta pare trosi Steve Jobs, gde je bio Eric Schmidt ili sta to sada rade Larry i Sergey, ovo je pravi sajt za vas ;-).

Dan 49 - Nacionalna Galerija i Brangelina

Kasno sam ustala, nikako da se priviknem na to ustajanje, iako vec skoro 2 meseca ustajem u 7-8. Mislim da se nikad u zivotu i necu navici :-(...
Rekoh ajde konacno da obidjem tu cuvenu Nacionalnu galeriju na Trafalgar skveru. Do sad sam je preskakala jer sam znala da je bas velika i da ce mi trebati ceo dan za nju, ali s obzirom da prema likovnoj umetnosti imam najmanje preferencija od svih umetnosti uspela sam nekako da je pretrcim za 4 sata.
Fino, nema sta. U njoj se nalaze dela nastala do 1900 god, iz celog sveta, svih velikih autora koji su stvarali u tom periodu. Srednjevekovna umetnost mi je manje vise smor, samo ikone i ostalo sa tematikom duhovnog zivota. Renesansno slikarstvo - lepa promena kad dodjes iz srednjeg veka, ali posle pola sata mi je vec bilo previse golih belih i debelih ljudi. E periodi od 1600 pa na ovamo mi se vec dopadaju. Rembrant recimo, mada je bas mracan, i definitivno sve sto nije realizam, znaci pocev od impresionizma na ovamo... Van Gog, Sezan, Dega, Mone.
Evo moram jos jednom da naglasim da je i ovde ulaz besplatan (a kakva dela!!), a sve je zaista na nivou komercijalne institucije, cisto, fenomenalno sredjeno, sa gomilom displeja, projektora, znate vec, pricala sam to isto za druge muzeje. Ne posluju oni negativno, mislim da se fino izdrzavaju od prodatih knjiga, suvenira, kafea i priloga, a sigurno dobijaju i neke grantove.
Jedva stigoh da pretrcim sve, kad dodje 18h i oni nas isterase. Ja resim da ne hvatam bus tu direktno nego da pesacim do Oxford street-a. Usput uocim neku veliku masu i neko dogadjanje na Leicester square-u, pridjem, vidim premijera nekog filma i crveni tepih. Pretpostavila sam da je neki britanski lokalni film, i da cu mozda uz malo srece videti nekog prosecno poznatog kog gotivim, npr Clive Owen-a :-). Samo sto sam stala (nisam mogla bas da pridjem crvenom tepihu, bila sam malo dalje ali mogla sam da vidim i tepih, a ostalo na video bimovima), kad malo se uskomesa masa, vidim ja ni manje ni vise nego Sir Anthony Hopkins! Odusevim se naravno, to je vise nego sto sam ocekivala. Onako, star je, vidi se, ali drzi se (i ima mladu zenu :-).
Odstajala sam jedno 15 min sve ukupno, vec su pocele da me bole noge a i da mi bude hladno (i ovde dolazi zima, smrc) i rekoh ma idem kuci, sigurno nece biti vise nikog zanimljivog. Samo sto sam ja to rekla i zakoracila, nenormalno glasan vrisak se cuje, masa pocinje da talasa i odjednom svi pocinju da vriste! Penjem se ja onako na prste, ne vidim lepo... Na bimu se prikazuje limuzina, otvaraju se vrata i izlaze, ni manje ni vise nego Brad Pitt i Angelina Jolie! Da mi je neko nekad rekao da cu da ih vidim uzivo, ne bih verovala. Inace Brad mi se nikad nije nesto svidjao, a i on vise uopste nije tako mlad i to se vidi, pa njime nisam bila tako odusevljena. Ali Angie stvarno extra izgleda, nemam reci, prelepa i mnogo zgodna, u koznim pantalonama (sad zamisljam facu mog druga Milana, kad sam pomenula kozne pantalone :-). Nosila je zakacen poppy (to je bedz humanitarne akcije koja se odrzava u jesen svake godine vec duuuuuugo u Engleskoj, na donjoj slici), ne znam kad je pre stigla da doprinese akciji, ali ona je oduvek bila poznata po svojim humanitarnim opredeljenjima.
Ovo je mozda zgodno mesto za obzervaciju (moj stav) kako su u Engleskoj ljudi generalno angazovaniji po pitanju pomoci nepoznatim ljudima. Iako su kapitalisticka zemlja vec godinama (necu da kazem da mi iza vela socijalizma krijemo nasu sebicnost ali slobodno procitajte to izmedju redova). Stalno vidim organizuju neke akcije, npr rasprodaje starih stvari ili stvari koje ne koriste, a novac ide u dobrotvorne svrhe i jos puno toga. Znam da ce puno vas sad da kaze "Ma da, ko zna gde taj novac stvarno ide" ili nesto slicno, ali ja sam shvatila da je to samo izgovor za one nedovoljno humane. Dovoljno je i da 10% ode u prave ruke, a da se neguje duh empatije medju ljudima.

Dan 47 i 48 - Cigani iz Nisa

Jeste dobro ste procitali. Bili ovde za vikend, teta Goca ih organizovala. U petak vece kafana, nasi ljudi uglavnom, subota vece pab, opet nasi ljudi mahom, a nedelja ispeglanija varijanta za strance u nekom klubu. Jeste, plasila sam se da cu da dobijem zuticu (malo vas zezam :-), ali rekoh moram da odem i nahranim svoj osecaj plemenske pripadnosti :-).
Cigani su neki kulturni, obisli svet sa svojom muzikom, tako da je bilo bas fino. A i najzad nasa hrana, mmm. Upoznala puno nasih gastarbajtera u Engleskoj, tj. ispravka, dijaspore, posto se niko koliko sam mogla da primetim ne izjasnjava da ce da se vrati u Srbiju posle "privremenog rada". Sumadinci narucuju pesme iz Sumadije, juznjaci nase sa juga, Vojvodjani njihove, ali najveca faca mi je bio jedan deda, neki cuveni Aca Petrovic, u odborima je svih srpskih organizacija u Engleskoj. On je proteran 1948 (tad je u Englesku doslo 12000 njih koji su proterani iz Srbije!) jer je bio cetnik. Inace on je i jedan od (malog broja) prezivelih streljanja u Kragujevcu, a meni je posebno zanimljiv bio sto muzici narucuje cetnicke pesme i opasan je patriota, posle 60 godina zivota u Londonu! Kaze on meni: "Srbija samo da stane na noge, kao sto je sad krenulo na bolje, to je meni mnogo bitno! Volim ja i Englesku mnogo, ali Srbija mi je i dalje u srcu". Nisam sigurna sta mu se sad svidja, da li samostalnost, deklarativno evropska orijentacija, sta li, ali simpaticno mi je u svakom slucaju.
U subotu sam te iste Cigane muzikante vodila po Londonu, tj da im pokazem neke radnje i tako to. A uvece opet bila da ih slusam, ali ovog puta u pab Paya and Horse (ili ti Paja i Konj) u Fulham-u, nas covek je vlasnik. Bila je ista fora kao prethodne veceri samo manje ljudi pa su bukvalno sviralo na uvce, i zaradili brdo baksisa. Prvi put sam videla coveka koji je dao izmedju 500-1000 funti baksisa! Ne preterujem, nisam bas ni brojala, ali on je na svaku pesmu svakom od muzicara (njih 4) davao po 20 funti, a bogami odsvirali su mu jedno 10 pesama sigurno! Setih se pesme Gastarbajterska, hm, sto bi rekao moj drugar Nikolica - cobani budale...
U tom nekom londonskom klubu je bio slican program i u nedelju, ali je to stvarno prevazilazilo moje kapacitete za izlaske... A ponedeljak je radni dan, smrc... Kazu da je bilo ludo, crnci, japanke i australijanci odusevljeno skakutali uz zvuke balkanskog i ciganskog melosa... Cobani budale :-).

Dan 43 - No comment

Samo da kazem da cu na neko vreme morati da zabranim komentare na blogu jer me spamuju na komentarima. Ovo bi verovatno trebalo da znaci da je blog popularan, ali propadoh danas, vec 3 puta brisem reklame, kontakte nekih Nigerijaca i Buy Viagra i slicne spamove!
Ali se radujem da mi sve komentare uputite na mail!