Kasno sam ustala, nikako da se priviknem na to ustajanje, iako vec skoro 2 meseca ustajem u 7-8. Mislim da se nikad u zivotu i necu navici :-(...Rekoh ajde konacno da obidjem tu cuvenu Nacionalnu galeriju na Trafalgar skveru. Do sad sam je preskakala jer sam znala da je bas velika i da ce mi trebati ceo dan za nju, ali s obzirom da prema likovnoj umetnosti imam najmanje preferencija od svih umetnosti uspela sam nekako da je pretrcim za 4 sata.
Fino, nema sta. U njoj se nalaze dela nastala do 1900 god, iz celog sveta, svih velikih autora koji su stvarali u tom periodu. Srednjevekovna umetnost mi je manje vise smor, samo ikone i ostalo sa tematikom duhovnog zivota. Renesansno slikarstvo - lepa promena kad dodjes iz srednjeg veka, ali posle pola sata mi je vec bilo previse golih belih i debelih ljudi. E periodi od 1600 pa na ovamo mi se vec dopadaju. Rembrant recimo, mada je bas mracan, i definitivno sve sto nije realizam, znaci pocev od impresionizma na ovamo... Van Gog, Sezan, Dega, Mone.
Evo moram jos jednom da naglasim da je i ovde ulaz besplatan (a kakva dela!!), a sve je zaista na nivou komercijalne institucije, cisto, fenomenalno sredjeno, sa gomilom displeja, projektora, znate vec, pricala sam to isto za druge muzeje. Ne posluju oni negativno, mislim da se fino izdrzavaju od prodatih knjiga, suvenira, kafea i priloga, a sigurno dobijaju i neke grantove.
Jedva stigoh da pretrcim sve, kad dodje 18h i oni nas isterase. Ja resim da ne hvatam bus tu direktno nego da pesacim do Oxford street-a. Usput uocim neku veliku masu i neko dogadjanje na Leicester square-u, pridjem, vidim premijera nekog filma i crveni tepih. Pretpostavila sam da je neki britanski lokalni film, i da cu mozda uz malo srece videti nekog prosecno poznatog kog gotivim, npr Clive Owen-a :-). Samo sto sam stala (nisam mogla bas da pridjem crvenom tepihu, bila sam malo dalje ali mogla sam da vidim i tepih, a ostalo na video bimovima), kad malo se uskomesa masa, vidim ja ni manje ni vise nego Sir Anthony Hopkins! Odusevim se naravno, to je vise nego sto sam ocekivala. Onako, star je, vidi se, ali drzi se (i ima mladu zenu :-).
Odstajala sam jedno 15 min sve ukupno, vec su pocele da me bole noge a i da mi bude hladno (i ovde dolazi zima, smrc) i rekoh ma idem kuci, sigurno nece biti vise nikog zanimljivog. Samo sto sam ja to rekla i zakoracila, nenormalno glasan vrisak se cuje, masa pocinje da talasa i odjednom svi pocinju da vriste! Penjem se ja onako na prste, ne vidim lepo... Na bimu se prikazuje limuzina, otvaraju se vrata i izlaze, ni manje ni vise nego Brad Pitt i Angelina Jolie! Da mi je neko nekad rekao da cu da ih vidim uzivo, ne bih verovala. Inace Brad mi se nikad nije nesto svidjao, a i on vise uopste nije tako mlad i to se vidi, pa njime nisam bila tako odusevljena. Ali Angie stvarno ext
ra izgleda, nemam reci, prelepa i mnogo zgodna, u koznim pantalonama (sad zamisljam facu mog druga Milana, kad sam pomenula kozne pantalone :-). Nosila je zakacen poppy (to je bedz humanitarne akcije koja se odrzava u jesen svake godine vec duuuuuugo u Engleskoj, na donjoj slici), ne znam kad je pre stigla da doprinese akciji, ali ona je oduvek bila poznata po svojim humanitarnim opredeljenjima.Ovo je mozda zgodno mesto za obzervaciju (moj stav) kako su u Engleskoj ljudi generalno angazovaniji po pitanju pomoci nepoznatim ljudima. Iako su kapitalisticka zemlja vec godinama (necu da kazem da mi iza vela socijalizma krijemo nasu sebicnost ali slobodno procitajte to izmedju redova). Stalno vidim organizuju neke akcije, npr rasprodaje starih stvari ili stvari koje ne koriste, a novac ide u dobrotvorne svrhe i jos puno toga. Znam da ce puno vas sad da kaze "Ma da, ko zna gde taj novac stvarno ide" ili nesto slicno, ali ja sam shvatila da je to samo izgovor za one nedovoljno humane. Dovoljno je i da 10% ode u prave ruke, a da se neguje duh empatije medju ljudima.
