Novi blog na mom sajtu

Za sve one koji su citali ova moja trabunjanja od prosle godine, mogu da predju na moj sajt www.nikolicmilena.in.rs na kom cu pisati i blog. Teme ce biti otprilike iste, posto sam u prethodnih godinu dana, po zavrsetku prakse u Google-u u Londonu, diplomirala i dobila ponudu za stalno zaposlenje u ovoj kompaniji. Tako da smo moj mili Aca i ja sada u glavnom gradu Ujedinjenog Kraljevstva na duze, pa ce zbog toga teme biti malo manje turisticke i verovatno realnije odslikavati zivot i situaciju ovde. Mislim da ovde vise necu pisati nista.

Dan 73 - Svašta novo

Nije da sam se olenjila nego ne znam sta ću pre, pa nisam pisala neko vreme, a izdešavalo se puno toga. Pokušaću da pokrijem sve bar ukratko:

U nedelju sam se samo mandala i kupovala poklone i tako to. Shopping uopste nije lak posao, to je sve što imam da kažem! Evo unapred da se ogradim da nažalost neću moći da kupim baš svima poklone, ponajviše zbog 20kg dozvoljenog prtljaga u avionu, a već nosim nekoliko knjiga, medju njima sabrana dela Shakespeare-a (neko ce odmah znati da su namenjena bas njemu!) i Business studies na 400 str. za moju dušu, tako da...
Onda u ponedeljak je stigla jedna lepa vest - moj mili žMu je polozio pretposlednji, jedini preostali teški ispit na fakultetu, pa do kraja godine mozemo očekivati jednog Dipl Ing ili ti Master of the Universe-a u porodici!! Jeeeee!!

Dalje, u utorak me je kontaktirala Eleanor, moja rekruterka, da sam dobila pozitivne preporuke od mentora i da možemo da krenemo u proces konverzije u full time engineer-a, ako mene to zanima. Fora je u tome što nisam sigurna da li mene to baš zanima, mislim Google je apsolutno fantastična kompanija, u to nema sumnje (neke činjenice u prilog tome u nastavku teksta), ali ja nisam sigurna da li bih želela da razvijam karijeru kao SW Eng... I još mnogo bitnije, morala bih da se konsultujem sa mojom jačom polovinom i familijom, jer ipak nije mala odluka i tako to, ali rekoh sebi - nek to bude rezervna varijanta, ono za svaki slučaj, ako u Srbiji izbije rat zbog Kosova ili neka slična govedarija :-). Onda mi kažu da taj proces konverzije obuhvata još 2 intervjua, ali ovoga puta sa inženjerima iz drugog ofisa, i kažu mi kako hoće da me pošalju za Cirih sledeće nedelje. Ja im kažem: "Alo ljudi, ja imam srpski pasoš, znate to vam je ona stvar sa kojom ne možete nigde a da to ne isplanirate jedno mesec dana unapred, jer toliko treba da se zakaže termin u ambasadi, dobije viza ako imate sreće i sve to...". Oni su ipak bili za to da pokušamo da dobijemo vizu nešto ubrzano, ali meni sad nešto i nije do tog svog cimanja, i zamolim ih da mi zakažu video conferencing intervjue. I tako, imam ih sledeći četvrtak, baš na moj poslednji dan u Google!
Što me dovodi do sledeće teme - daaaaaa, vraćam se kućiiiii!!!! Sledeći petak!! Jedva nadjoh mesto u avionu sa doplatom od 50 funti, svi drugi datumi su bili skuplji! No dobro, bitno je da vam stižem mili moji!!

I tako , sad zbog tog zbrzavanja imam još puno stvari da uradim na poslu, i puno radim... Biće sve ok nadam se.

Šta još šta još... Da, pre neki dan me opet Eleanor zove da mi ponudi da idem na BCS dodelu nagrada za dostignuća u oblasti IT-a za 2007. godinu. Taj BCS (British Computer Society) je njihova glavna organizacija za sve IT profesionalce i organizacije, i onako, ta dodela nagrada je baš BIG, znači nešto. Inače zašto baš mene - ove godine Google je nominovan za najbolju organizaciju u kategoriji Women in IT, pa su oni rešili da pošalju sve nas ženske inženjere, cele 3 :-)!! Išlo je ukupno 10 ljudi iz Google, i pored nas 3 i Eleanor, ostali su bili neke bitne face, direktori i sl. Inače kod oblačenja je bio Black Tie, što bi značilo muškarci striktno crna odela, bele košulje, crne mašne, odnosno pingvin stil, a žene full elegancija, znači večernje haljine i tako to. El me lepo pita da li imam šta da obučem, ja odmah složim fenomenalnu kombinaciju u glavi i kažem kako imam, da bih došla kući i ustanovila da stvarno imam šta da obučem, ali da sam moje jedine elegantne cipele odnela kući kad sam onomad bila za vikend! Ostale su mi jedino patike i neke čupave čizme, koje sasvim sigurno ne idu uz elegantnu večernju toaletu! Ništa, rešim ja da otkažem, ispričam El šta je problem, i ona mi ponudi da mi pozajmi neke njene cipele. Mislim stvarno je kraljica, ne samo zbog ovog, nego i inače, za 1000 stvari mi je izašla u susret, ali ovo je bio vrh!
I tako, skockam se ja fino, videćete slike, odemo tamo, bilo je u nekom hotelu tu u centru. Prvo koktel od 18:30, pa se onda ide u veeeeeliku salu (u podrumu, nisam imala signal cele večeri pa su neki mili ljudi brinuli za mene!), mislim da je bilo oko 1000 ljudi, gde se večera i tu je i dodela nagrada, a posle i party. Traje ko naše svadbe, samo što je sve mnogo fancy i posh, i skuplja se novac za neki charity kao uostalom i svuda u Engleskoj. Nemam pojma šta sam tačno jela ali bilo je mnogo dobro :-)!
I onda je počela dodela nagrada - prvo značajnim pojedincima, IT Leader, Project Manager godine, i još nekoliko titula. Posle toga - kategorija kompanija, a tu kao prva kategorija baš ova u kojoj je Google nominovan. U svakoj kategoriji je bilo oko 10 nominovanih. Procedura je takva da prvo pročitaju ko je sve nominovan, kad pročitaju tvoju organizaciju ti se oglasiš, ustaneš i tako to, onda proglase kao neke pohvaljene, tako nešto, i na kraju i pobednika u toj kategoriji. Inače stvarno se ne zna pobednik unapred, tj. mi nismo ništa znali. I kad su krenuli da čitaju ko je sve nominovan u našoj kategoriji mi vidimo da ne samo da je jedan od nominovanih Microsoft, nego i da oni sede za stolom pored nas! Baš mi je bilo volja da pobedimo!
I, šta mislite? Pa naravno da DAAAA, pobedili smo!!! Kad su pročitali Google znate kako smo skočili i radovali se!! Ann Mei Chang je primila nagradu, ona je inače Eng Site Director za London, što bi otprilike bilo šefica šefa mog mentora, tj. najglavna od svih inženjera u Google London. I tako, baš je bilo lepo... Ne znam da li je ovima iz Microsoft-a bilo krivo, ali oni su posle dobili nagradu za nešto drugo, mislim za Web projekat godine ili šta već beše... Evo linka ka svim ovogodišnjim dobitnicima BCS nagrada.
Još nešto što mi je bilo zanimljivo: kad je završena dodela nagrada počela je ta kao žurka, i gledala sam, baš i stariji ljudi igraju, onako sa sve onim pingvin odelima blesave se i tako to. Ali nije to, nego stvarno zavidim onim Englezima kako dobru muziku imaju! Puštane su samo pesme koje su baš svetski evergrin densing hitovi, onako malo starije, a oni ih svi, čak i oni matorci znaju od reči do reči i djuskaju uz njih. Ja nisam mogla da djuskam, Eleanor-ine cipele su mi ipak bile male i nije bio šanse da pokušam da izvedem nikakav skladan pokret u njima...

P.S. Uvažila sam savet nekih ljudi da unapredim svoje pisanje na verziju 2.0 tako što ću da koristim srpska slova a ne samo ASCII.

P.S.S Slike: kao što sam nekada davno obećala okićeni Okford strit, ja-kao-neka-budala-na-pikadiliju, i ja i Eleanor na dodeli nagrada (okačiću sutra, ovog puta stvarno).

Dan 69 - Deo kluba Misolovka

Imam jos 2 vikenda ovde... Sad vec nemam vremena da vidim jos puno toga, dosta toga sam videla ali London je takav grad da ni oni koji u njemu zive ne stignu da konzumiraju sve ono sto nudi, u to sam sigurna. Sad otprilike gledam da zaokruzim sliku, vidim eventualno jos neki must-see, kupim poklone i tako to.
Elem danas odoh da se pogledam taj longest running show in the world. Predstava je imala oko 23000 izvedbi od svog otvaranja pre 55 godina, na istom mestu svakog dana, St Martin's slatko malo pozoriste. Nije igrana samo jednom za sve te godine, na dan Agatine smrti. Zanimljiva prica, zaplet, obrt na kraju, klasicna who-done-it Agata, a interesantno je sto glumci na kraju predstave kazu kako si sad deo kluba, partner u zlocinu, i zamole da ne otkrijes rasplet, tj ko je ubica, onima koji predstavu nisu gledali. Ovo bas i nema neku poentu posle 50 godina, ali dobro, i to je deo tradicije. Ima jos nekih zanimljivosti, npr ne sme da se snima film Misolovka dok god se predstava izvodi (a to ce po svemu sudeci biti jos puuuno godina), ne smeju da se objavljuju knjige sa tekstom komada i sl. U vezi Agate i Londona inace ima jos puno zanimljivih prica, ali me mrzi sad ovde da ih pisem...
E da, bila danas i u knjizari na 6 spratova!! Fenomenalno, prava poslasticara, nema sta nema! Obisla sam samo delove nekih spratova, nemoguce je videti vise... I tako, ovde je inace Bozicne ludilo. Pocelo jos odavno. Ljudi pomahnitali, samo kupuju, nekim ulicama ne idu busevi zbog guzve. A grad je okicen prelepo. Okacicu slike sutra.

Dan 64 - Srbijoooooo

Jeste, tacno je, bila sam u Srbiji samo na 2 dana, od petka uvece do nedelje ujutru. Zbog intervjua za neku stipendiju. I jeste, isplatilo se, dobila sam stipendiju. I nisam imala vremena da se javim, jedva stigoh da se vidim sa mojim Acom i parentsima. Eto tako, samo da znate :-). A i zato nema nikakvih drugih desavanja od vikenda... Smrc, opet sam se rastuzila kad sam polazila iz Srbije... Jedva cekam da se vratim... Smrc...

Dan 56 - V&A muzej

Mislim da sam odlucila koji je moj omiljeni muzej u Londonu, iako ih jos nisam sve posetila. To je verovatno Victoria i Albert muzej u kom sam danas bila, muzej dizajna i istorije umetnosti. Svidja mi se zato sto je jako raznolik, mogu lepo da se prate pravci u razvoju umetnosti kroz istoriju, ima puno umetnickih komada namestaja (a dizajn enterijera je moje veliko interesovanje), i prosto cini mi se da mi ne bi bilo dosadno da ga posetim jos puno puta.
Eto samo toliko, nije uvek lako utiske pretociti u reci :-).
E da, i pokisla sam danas, ali dobro, to mi je prvi put od kad sam ovde. Bar da osetim da sam u Engleskoj :-). A cujem vama tamo pada sneg?

Dan 55 - West End show

Kazu da ne vredi doci u London ako ne posetite bar jedan show na West End-u, isto kao sto ne vredi otici u NY a da ne posetite neku predstavu na Broadway-u. E pa ja resila da ispunim i tu "obavezu" dok sam ovde, iako se ulaznice krecu oko 50 funti. Da dobro ste procitali, srecom pa postoje neka posebna mesta gde moze da se kupi karta u pola cene za predstave koje su tog dana. Ceka se u redu po pola sata, nema uvek karti za bas svaki show, ali izbor je sasvim dovoljan.
E smestim se ja danas u red, odlucim da gledam neki mjuzikl, ali da preskocim one koje sam vec gledala, bilo kao filmsku ili kao pozorisnu varijantu, i izaberem "Fiddler on the roof". Ovaj cuven mjuzikl (postoji i filmska varijanta), je izuzetno popularan i izvodjen nebrojeno puta od svoje premijere na Brodveju 1964. Radnja se desava u u jevrejskom selu 1905 u Rusiji, ali tematika je odnos medju generacijama, i mozda jos vise odnos izmedju tradicionalnog i novog, izmedju stabilnosti i promena i tako to. Ima puno poznatih pesama, izmedju ostalog If I was a rich man i Matchmaker, koje sam ja znala a da nisam ni znala odakle su...
Show je bio odlican! Pored vrhunske produkcije, gde se pozornica vrti, okrece, stvari lete, padaju sa plafona i sl, sve je mnooooogo dobro uvezbano, svi pevaju uzivo naravno i to stvarno prvoklasno, a o koreografijama i igri da i ne pricam! Stvarno bih volela da odem na jos neki show, najradije na We will rock you koji je radjen na muziku Queen-a i Ben Elton-a, a daje se vec 6 godina i non stop je puno.
Inace tata poslusala sam tvoj savet i raspitala sam u kom se pozoristu daje Misolovka Agate Kristi. Za one koji ne znaju, ova predstava se izvodi vec preko 50 godina na istom mestu, i igrana je svakog dana u ovom periodu, osim na dan Agatine smrti. Englezi i njihova tradicija :-). Karte za ovo nisu toliko skupe tako da idem obavezno sledeceg vikenda!

Dan 54 - ko nam se to zeni?

O da, danas je glavna vest u Google da se, sledeci primer svog drugara Sergey-a Brin-a koji se ozenio u maju ove godine, zeni i drugi osnivac i vlasnik dela ove kompanije Larry Page. Ovo je tuzna vest za sve sponzoruse ovog sveta jer i poslednji slobodni sa liste 10 najbogatijih na svetu vise nece biti slobodan :-). A mi zaposleni se radujemo i ocekujemo poziv na vencanje :-) za koje se ne zna gde ce biti ali je zvanicama diskretno saopsteno da ponesu pasose, pa se pretpostavlja da ce vencanje biti na Havajima gde se, ranije ove godine, vencao i Sergej. Srecna izabranica je inace Lucy Southworth, PhD student sa Stanforda u oblasti biotehnologija cini mi se. Slatko devojce, proguglajte njenu sliku, ima ih puno. Njena je sestra inace udata za nekog iz samog vrha Bush-ove administracije, a opste je poznato da vlasnici Google-a podrzavaju demokratske kandidate (Al Gore-a, i ove godine onog crnca sto se kandiduje za predsednika Amerike, Obama nesto, nikako da zapamtim), pa izgleda da u ovoj zajednici nece biti bas sloge po pitanju politike :-).
Inace ako vas zanima odakle znam sve ovo, ili zelite opsirnije informacije, valleyvag.com je sajt sa tracevima samo o ljudima iz oblasti informacionih tehnologija (ko bi reko da to nekog zanima, ali Amerika je cudo...). Znaci ako vas zanima ko je ljubavnica Bill Gates-a, na sta pare trosi Steve Jobs, gde je bio Eric Schmidt ili sta to sada rade Larry i Sergey, ovo je pravi sajt za vas ;-).

Dan 49 - Nacionalna Galerija i Brangelina

Kasno sam ustala, nikako da se priviknem na to ustajanje, iako vec skoro 2 meseca ustajem u 7-8. Mislim da se nikad u zivotu i necu navici :-(...
Rekoh ajde konacno da obidjem tu cuvenu Nacionalnu galeriju na Trafalgar skveru. Do sad sam je preskakala jer sam znala da je bas velika i da ce mi trebati ceo dan za nju, ali s obzirom da prema likovnoj umetnosti imam najmanje preferencija od svih umetnosti uspela sam nekako da je pretrcim za 4 sata.
Fino, nema sta. U njoj se nalaze dela nastala do 1900 god, iz celog sveta, svih velikih autora koji su stvarali u tom periodu. Srednjevekovna umetnost mi je manje vise smor, samo ikone i ostalo sa tematikom duhovnog zivota. Renesansno slikarstvo - lepa promena kad dodjes iz srednjeg veka, ali posle pola sata mi je vec bilo previse golih belih i debelih ljudi. E periodi od 1600 pa na ovamo mi se vec dopadaju. Rembrant recimo, mada je bas mracan, i definitivno sve sto nije realizam, znaci pocev od impresionizma na ovamo... Van Gog, Sezan, Dega, Mone.
Evo moram jos jednom da naglasim da je i ovde ulaz besplatan (a kakva dela!!), a sve je zaista na nivou komercijalne institucije, cisto, fenomenalno sredjeno, sa gomilom displeja, projektora, znate vec, pricala sam to isto za druge muzeje. Ne posluju oni negativno, mislim da se fino izdrzavaju od prodatih knjiga, suvenira, kafea i priloga, a sigurno dobijaju i neke grantove.
Jedva stigoh da pretrcim sve, kad dodje 18h i oni nas isterase. Ja resim da ne hvatam bus tu direktno nego da pesacim do Oxford street-a. Usput uocim neku veliku masu i neko dogadjanje na Leicester square-u, pridjem, vidim premijera nekog filma i crveni tepih. Pretpostavila sam da je neki britanski lokalni film, i da cu mozda uz malo srece videti nekog prosecno poznatog kog gotivim, npr Clive Owen-a :-). Samo sto sam stala (nisam mogla bas da pridjem crvenom tepihu, bila sam malo dalje ali mogla sam da vidim i tepih, a ostalo na video bimovima), kad malo se uskomesa masa, vidim ja ni manje ni vise nego Sir Anthony Hopkins! Odusevim se naravno, to je vise nego sto sam ocekivala. Onako, star je, vidi se, ali drzi se (i ima mladu zenu :-).
Odstajala sam jedno 15 min sve ukupno, vec su pocele da me bole noge a i da mi bude hladno (i ovde dolazi zima, smrc) i rekoh ma idem kuci, sigurno nece biti vise nikog zanimljivog. Samo sto sam ja to rekla i zakoracila, nenormalno glasan vrisak se cuje, masa pocinje da talasa i odjednom svi pocinju da vriste! Penjem se ja onako na prste, ne vidim lepo... Na bimu se prikazuje limuzina, otvaraju se vrata i izlaze, ni manje ni vise nego Brad Pitt i Angelina Jolie! Da mi je neko nekad rekao da cu da ih vidim uzivo, ne bih verovala. Inace Brad mi se nikad nije nesto svidjao, a i on vise uopste nije tako mlad i to se vidi, pa njime nisam bila tako odusevljena. Ali Angie stvarno extra izgleda, nemam reci, prelepa i mnogo zgodna, u koznim pantalonama (sad zamisljam facu mog druga Milana, kad sam pomenula kozne pantalone :-). Nosila je zakacen poppy (to je bedz humanitarne akcije koja se odrzava u jesen svake godine vec duuuuuugo u Engleskoj, na donjoj slici), ne znam kad je pre stigla da doprinese akciji, ali ona je oduvek bila poznata po svojim humanitarnim opredeljenjima.
Ovo je mozda zgodno mesto za obzervaciju (moj stav) kako su u Engleskoj ljudi generalno angazovaniji po pitanju pomoci nepoznatim ljudima. Iako su kapitalisticka zemlja vec godinama (necu da kazem da mi iza vela socijalizma krijemo nasu sebicnost ali slobodno procitajte to izmedju redova). Stalno vidim organizuju neke akcije, npr rasprodaje starih stvari ili stvari koje ne koriste, a novac ide u dobrotvorne svrhe i jos puno toga. Znam da ce puno vas sad da kaze "Ma da, ko zna gde taj novac stvarno ide" ili nesto slicno, ali ja sam shvatila da je to samo izgovor za one nedovoljno humane. Dovoljno je i da 10% ode u prave ruke, a da se neguje duh empatije medju ljudima.

Dan 47 i 48 - Cigani iz Nisa

Jeste dobro ste procitali. Bili ovde za vikend, teta Goca ih organizovala. U petak vece kafana, nasi ljudi uglavnom, subota vece pab, opet nasi ljudi mahom, a nedelja ispeglanija varijanta za strance u nekom klubu. Jeste, plasila sam se da cu da dobijem zuticu (malo vas zezam :-), ali rekoh moram da odem i nahranim svoj osecaj plemenske pripadnosti :-).
Cigani su neki kulturni, obisli svet sa svojom muzikom, tako da je bilo bas fino. A i najzad nasa hrana, mmm. Upoznala puno nasih gastarbajtera u Engleskoj, tj. ispravka, dijaspore, posto se niko koliko sam mogla da primetim ne izjasnjava da ce da se vrati u Srbiju posle "privremenog rada". Sumadinci narucuju pesme iz Sumadije, juznjaci nase sa juga, Vojvodjani njihove, ali najveca faca mi je bio jedan deda, neki cuveni Aca Petrovic, u odborima je svih srpskih organizacija u Engleskoj. On je proteran 1948 (tad je u Englesku doslo 12000 njih koji su proterani iz Srbije!) jer je bio cetnik. Inace on je i jedan od (malog broja) prezivelih streljanja u Kragujevcu, a meni je posebno zanimljiv bio sto muzici narucuje cetnicke pesme i opasan je patriota, posle 60 godina zivota u Londonu! Kaze on meni: "Srbija samo da stane na noge, kao sto je sad krenulo na bolje, to je meni mnogo bitno! Volim ja i Englesku mnogo, ali Srbija mi je i dalje u srcu". Nisam sigurna sta mu se sad svidja, da li samostalnost, deklarativno evropska orijentacija, sta li, ali simpaticno mi je u svakom slucaju.
U subotu sam te iste Cigane muzikante vodila po Londonu, tj da im pokazem neke radnje i tako to. A uvece opet bila da ih slusam, ali ovog puta u pab Paya and Horse (ili ti Paja i Konj) u Fulham-u, nas covek je vlasnik. Bila je ista fora kao prethodne veceri samo manje ljudi pa su bukvalno sviralo na uvce, i zaradili brdo baksisa. Prvi put sam videla coveka koji je dao izmedju 500-1000 funti baksisa! Ne preterujem, nisam bas ni brojala, ali on je na svaku pesmu svakom od muzicara (njih 4) davao po 20 funti, a bogami odsvirali su mu jedno 10 pesama sigurno! Setih se pesme Gastarbajterska, hm, sto bi rekao moj drugar Nikolica - cobani budale...
U tom nekom londonskom klubu je bio slican program i u nedelju, ali je to stvarno prevazilazilo moje kapacitete za izlaske... A ponedeljak je radni dan, smrc... Kazu da je bilo ludo, crnci, japanke i australijanci odusevljeno skakutali uz zvuke balkanskog i ciganskog melosa... Cobani budale :-).

Dan 43 - No comment

Samo da kazem da cu na neko vreme morati da zabranim komentare na blogu jer me spamuju na komentarima. Ovo bi verovatno trebalo da znaci da je blog popularan, ali propadoh danas, vec 3 puta brisem reklame, kontakte nekih Nigerijaca i Buy Viagra i slicne spamove!
Ali se radujem da mi sve komentare uputite na mail!

Dan 42 - Ko kaze da u Engleskoj pada kisa??

Ja ne znam da li ja imam ludu srecu ili se nesto gadno pobrkalo u vezi klime, ali od kad sam u Engleskoj kisa skoro da nije padala. Za ovih mesec i po pala je i slovima pet - sest puta, a sto je najcudnije provaljujem da ovih dana vise pada u Srbiji nego ovde!
Tako ja prvih vikenda obisla sve sto je napolju, sve sa filozofijom da ce uskoro da pocnu kise pa cu tad da obilazim muzeje i sl. Ali to kisno vreme nikako da pocne! Ja za danas imala fenomenalne planove ako je napolju lose vreme (ostalo mi je bar jos 3 muzeja i 2 galerije da posetim), al' za lepo vreme nista posebno. A jutros kao za inat prelepo, suncano, toplo, vedro, ma san snova!
I onda ja krenem bez ikakvog plana da bazam ulicama grada Londona, da udjem u one radnje i prodjem onim putevima kojima do sad nikako nisam stizala. Posle ovoga mogu i zvanicno da kazem da znam odlicno centralni London. Stigla sam i da svratim u London and Britain visitor center da pokupim hiljadu besplatnih vodica i knjizica o Londonu i mestima koja treba posetiti, pa me naredni vikendi nece docekati nespremnu :-).
Novi delovi kroz koje sam prosla danas su Chinatown i Soho. Chinatown je isti kao i svuda, onaj miris njihove hrane se meni bas nesto i ne svidja pa sam prosla na brzinu, a Soho je bas zanimljiv. To je boemski, umetnicki deo, a koliko sam ja mogla da primetim i (ne znam kako da se izrazim bas :-) slican Red Light District-u u Amsterdamu, samo sto to ovde nije tako eksplicitno, pre svega naravno jer je zabranjeno zakonom. Sve u svemu sarmantan kraj, potpuno razlicit od ostatka Londona, sa uskim zivopisnim ulicama i likovima u njoj, ali svakako deo u kom ne bih volela da se nadjem nocu.
Posle toga sam trazila da kupim neku knjigu posto sam procitala biografiju Marlona Branda, neke vodice o Londonu i istorijske knjige o Engleskoj, pa sad bas nemam sta da citam. Udjem u jednu knjizaru, neka od onih komercijalnih. Tamo otprilike vazi gradacija da sto je knjiga gora ona vise kosta. Primer: knjiga Viktorije Bekam o (pogodite) dobrom izgledu (reklama za knjigu glasi ovako: "Ne postoji savet za savrsen stil, postoji 1000 njih. Ucite od Viktorije Bekam". Mislim ovaj da, kako da ne, bas sam planirala...) kosta 15 funti, a bilo koji klasik moze da se nadje za 5 funti, sabrana dela Sekspira su 7 funti, o necem avangardnijem da ne pricam. Pored toga, cini mi se da svaki fudbaler koji je dao vise od 10 golova u Premier ligi ima svoju biografiju. Vrhunac su mi 2 knjige o Luisu Hamiltonu, pa klinac je mladji od mene, sirokim narodnim masama verujem da je poznat od kad vozi u f1, a tome nema ni godinu dana!! O cemu imaju da pisu u njegovoj biografiji zivo me zanima, a rastegla se na dobrih 300-400 stranica?! Tako da tamo nisam nasla nista zanimljivo...
Btw drago mi je sto me citate pa jos trazite jos, iako kad pisem ne vodim racuna da li ce biti zanimljivo nego stvarno pisem onako kako prozivljavam... Evo za danas jos jedan dodatak, posto nisam nista drugo slikala, da vidite kako izgleda zgrada u kojoj ja zivim za sve ovo vreme. Sto vise vremena prolazi to vise shvatam da sam imala jako mnogo srece sa stanom, i u smislu blizine, cene, kvaliteta smestaja, a i gazdarice su mi stvarno kraljice, nemam reci.

Dan 41 - Kad pre...

Uh sad tek kad napisah shvatih koliko sam ja dugo ovde...
Za danas nisam planirala nista posebno, samo sam htela da se naspavam, posto sam ove nedelje radila kao manijak. Ako nekog interesuje, moj projekat super napreduje, juce je pusten "medju ljude", svidja im se, ali sad sa svih strana stize gomila komentara pa sam pod stresom :-). Inace Mick kao mentor je stvarno kralj, puno mi pomaze i daje feedback i bas sam zadovoljna kako mi ide.
Posto nisam imala bas neki plan, teta Goca me pozvala da krenem sa njom. Ja to uvek volim zato sto kad sam sa njom puno saznajem o tome kako se u Engleskoj zivi, tada nisam samo turista. Prvo smo isle na neki festival dokumentarnog filma o Ciganima u Brixton. Danas je na festivalu bio dan za filmove o nasim srpskim Ciganima, a Brixton je inace crnacki deo Londona, tj Londonski Harlem. Ima dusu, mada se meni to cini za skoro svaki deo grada... Bila su 4 dokumentarca: o klincima iz sela Zaglozane (ako neko zna gde je to selo neka postuje, stvarno ne znam, a negde je kod nas na jugu...) koji imaju limeni duvacki orkestar, o Ciganima iz bloka 71 u Beogradu, o Guci (ne da nam je bila reklama, ekstra, svi su delovali odusevljeni Gucom) i o Esmi Redzepovoj.
Posle smo otisle na rostilj kod nekog teta Gocinog prijatelja koji boluje od raka, od ponedeljka polazi na hemoterapiju pa je zato danas hteo da se vidi lepo sa prijateljima dok moze. Uh stvarno tako shvatis da su samo zdravlje i ljubav bitni u zivotu...
Inace Englezima je danas neki Guy Fawkes Night. To je koliko ja mogu da provalim nevidjeno glup praznik, pazite sad: bio taj neki Guy Fawkes i on je bio katolik, a Englezi su znate vec protestanti. I on je hteo da digne u vazduh Parlament, Big Ben i jos neke vazne lokacije u Londonu (praotac terorizma :-), gomilao je malo po malo ogromnu kolicinu eksploziva ili cega vec ispod tih objekata, i taman je hteo da to potpali kad su ga uhvatili. 5. novembra 1605. su ga zapalili, i oni sad taj dan slave (pesmica ide "Remember remember the fifth of november..."). Zadnjih godina doduse gledaju da ga proslavljaju za vikend najblizi 5-om novembru, verovatno da bi izgubili sto manje od posla, posto nisu neradnici kao mi :-). I onda celo vece pucaju vatrometi, prelepi veliki, na sve strane i traju po pola sata!

Dan 35 - Madam Tussaud's

Danas mi je prvi put padala kisa za vikend. Malo sam se bila razbolela ovih dana, prehlada, nista strasno. Jela neki fenomenalni doner, odvukla se do Baker Street-a i zaobilazeci poveci red jer sam kartu kupila juce usla u muzej vostanih figura Madam Tiso.
Ne znam sta da vam kazem, onako, sljokice na sve strane, bar u tih prvih par dvorana kroz koje prolazis. Tu su sve holivudske zvezde i tako to. Ali da su realno predstavljeni, jesu, i to bas! Slikala se sa Samuel L. Jackson-om, Morgan Frimanon-om, htela sa Angelinom Jolie ali je red bio preeevise dug, videla Beckamove, jos gomilu zivih i mrtvih holivudskih zvezda... E sad, za sliku sa Johnny Depp-om iz Pirata sa Kariba sam cekala predugi red i na kraju platila tu sliku 7 funti (jeste, budala sam), ali Johnny je Johnny. Bio mi je i Marlon Brando ali ne moje razocarenje prilicno lose napravljen :-(.
E onda dolaze sportisti, sve neki engleski, niko posebno od mojih omiljenih, ali zato posle njih politicari! Bler i Bus zajedno, Sadam, Nelson Mendela, Hica Hitler i Cercil, Kemal Ataturk, ma nema koga nema!! Ja ne mogu da prezalim sto je slika mene i Megi Tacer ispala mutno, a ko za inat ona sa Fidel Kastrom odlicna (El Kapitano je nepobediv). Tu je negde i kraljevska porodica, sada su Kamilu stavili pored Carlsa i dece a Dajanu prebacili u drugi kraj prostorije, tu stoji sama. Bas tuzno :-(.
Posle se silazi u Chamber Live, tamo je zabranjen ulaz mladjima od 12 godina, osobama sa slabim srcem, trudnicama i sl. I ja rekoh, ma daj, to je nesto za decu, nece mene da bude strah unutra. Lele covece, us*ala sam se, mnoooogo je strasno! Nekoj devojci ispred mene sam se uhvatila za ranac i nisam je pustila sve vreme. Mracno je, cuju se neki snazni strasni zvuci, strobo svetla, a glumci su preobuceni u neke spodobe, masovne ubice, i oni ti se unose u facu i plase te, ma nemam pojma, pola nisam ni smela da gledam...
Posle prolazis jos jedno 2-3 tematske izlozbe sa vostanim figurama, objasnjenje kako se prave figure, pustaju ti filmic i to je otprilike to... Na slici smo ja i Tom Cruise , bas se divno zabavljamo (duso ne brini, nije pravi :-).
Onda sam otisla do Baker Street 22, cuvena adresa najcuvenijeg izmisljenog detektiva Serloka Holmsa. Na toj adresi mu je napravljen i muzej, slatko mestasce, posebno s obzirom na to da on nikad nije ni postajao.

Dan 34 - London Eye & DaLi

Mogu da se kladim da nikad ne biste pogodili sta su 2 najposecenije londonske atrakcije! Meni je bilo mnogo cudno - pored onolikih poznatih palata, zamkova, muzeja, trgova, parkova i cega sve ne, 2 najposecenije atrakcije, ujedno i one koje donose najvise profita, su London Eye i muzej Madam Tussaud's. Obe su relativno mlade atrakcije (mada Madam Tiso postoji od 1884), i onako krajnje komercijalne, nekako cak holivudske. Ajde bas da ne krecem sa filozofiranjem u stilu "kuda ide ovaj svet", ali meni malo lici na degradiranje vrednosti... No dobro! Ja sam manje-vise iscrpla druga mesta na koja mi se islo, pa rekoh da je vreme idem i ovamo. A delimicno i zbog toga sto mi sad sa sveze primljenom platom 33 funte za ulazak u oba (i to je sa popustom, inace je i vise, ali sta je to za Engleze!) nije delovalo nenormalno mnogo nego samo srednje mnogo (toliko je kostao koncert Rolingstones-a, a on je bio uaaauuuuuu)...Znaci London Eye... Poceka se red jedno pola sata-sat, mislila sam da ce biti i vise, ukrcas se i ima vas jedno 20-ak u prilicno velikoj kabini. E sad, pogled je stvarno spektakularan, u to nema sumnje, vidis lepo kako krivuda Temza, maltene do London Bridge-a na jednu stranu i Vauxhall-a na drugu. Sve se vidi kao na dlanu, St Paul's katedrala, Bakingemska palata, Parlament, Westminter Abbey... Ali voznja traje samo pola sata. Mi smo jos i imali srece pa je iz ne znam kog razloga celo oko stajalo oko 10-15 min i to bas kad je moja kabina bila skoro na vrhu. Doduse nije da bi imalo sta toliko da se gleda i da je duze trajalo, ali opet 15 funti mi dodje mnogo za pola sata. Jos jedan dokaz kako potraznja formira cenu :-). Na kraju jos pokusaju da ti uvale sliku tebe iz kabine za ni manje ni vise nego 7 funti, ej ja sam bolid da jednu sliku platim 700 din?!! No kao sto rekoh dobro...
Posle toga sam konacno otisla na izlozbu Picassa i Dalija u County Hall-u, koju planiram vec nedeljama. E to je bila prava poslastica! Picasso je veliki umetnik i inovator, osnivac svega sto se zove moderna umetnost, a i njegova zivotna prica mi je interesantna jos od kako sam gledala film o njegovom zivotu (preporuka za sve koji nisu gledali, glumi ga Sir Anthony Hopkins). Ali Dali!! To je apsolutni genije!! Oduvek mi je bio gotivan, ali videti sve ono uzivo! Zaista nemam reci da opisem odusevljenje...

Dan 33 + i PLATA!!

Ih od utiska zbog Larija zamalo da zaboravim - danas sam primila prvu platu!! I to zajedno sa relokacionim troskovima, tako da sam sa tim parama ja zbrinuta do kraja. Losa vest je sto mi odbijaju neki porez, i to izgleda oko 20%, smrc... Gledala sam do malopre ne netu i izgleda da ima sanse da povratim deo toga mada nisam sigurna... Nema zajebavanja sa kraljicom...

A ako se neko pita sto ovako dugo nisam pisala pa sam sad sve izbljunula, ovih dana su bili rokovi za sve zive stvari za koje konkurisem, pa sam morala da popunim mali milion obrazaca i sl... Sa tim konacno zavrsavam u ponedeljak...

Dan 33 - Larry Page UZIVO!!

Da tako je, danas sam bila u istoj prostoriji, tacnije na 3 metra od jednog od osnivaca i vlasnika Google-a. Mislim da je to najblize sto sam ikad bila nekom milijarderu :-).
Danas je bio All Hands za Evropu, VC iz Londona, a pre toga je Larry popricao samo sa londonskim inzenjerima jedno sat vremena. Tako da je bilo nas 50-ak inzenjera u sali i on. Onako, normalan je i prirodan, ima bas onako inzenjerske fore, opet obucen u farmerke i majcu... Niko mu ne prica Mr. Page nego ga svi zovu po imenu (?!). Pricao o strategiji, novinama, idejama i sl, i izgleda kao da bas uziva da se bavi svim ovim... Ja da sam na njegovom mestu mislim da bih bila na nekom tropskom ostrvu bez mobilnog telefona, mada ko zna... Mozda pare ljude i ne kvare :-) ?
Ne deluje uobrazeno ali uopste, cak mi uopste ne deluje kao neko tezak 18mrd...

Sad se setih jos nekih fora u vezi ovoga!
Larry je pricao i o tome kako je jaaaaako bitno da se sve sto je moguce vise ubrza, makar za 100ms, i to mnogo znaci. Npr. ako Google ima 2.7 milijardi pretraga mesecno, a na svakoj ustedite 100ms, to znaci da ste ustedeli skoro 10 ljudskih godina mesecno (100 * 2700000 / (3600 * 24 * 365) = 10), odnosno da ubrzanjem od 100ms spasavate oko 2 zivota godisnje :-). Nije lose :-).
Druga stvar koja mi je bila smesna je sto je neki kralj prezentaciju na projektoru iza njega pustio na Windows masini. S vremena na vreme se palio screen saver i to onaj default-ni Windows-ov, sa Microsoft-ovim logom preko ekrana. Tako da ste nekoliko puta na po par sekundi mogli da vidite osnivaca i vlasnika Google-a iza koga na zidu stoji ogroman Microsoft znak. Podsetilo me na onaj klip kad Bill Gates kazu Steve Jobs-u: "Sorry that I'm such a winner" :-).

Dan 31 - Imperial college

Google mnogo ulaze u promociju po kvalitetnim univerzitetima jer odatle regrutuje kvalitetne zaposlene. Tako je danas Eleanor (moja rekruterka) ponudila meni i Elke da idemo na Google prezentaciju na Imperial college. Ja bih pristala i ovako i onako, ali mi je posebno zanimljivo bilo zato sto sam ja bila primljena na Imperial college na redovne studije davne 2003, ali nisam dobila punu stipendiju pa nisam mogla da odem.
Elem ako je neko mislio da cu da pricam kako je mnogo dobro i lepo kod njih da se studira, kako uce mnogo korisne stvari, kako im nije lakse ali im je mnogo zanimljivije, kako svi idu na dobre prakse i kako svi puno znaju itd itd - necu. Dobro, neke od tih stvari stoje. Kampus je prelep (pored toga sto se nalazi u Kensingtonu, jednom od najelitnijih delova centralnog Londona), racunarske ucionice su uau, sve je high tech, onako bas fancy. Moguce da su profesori motivisaniji, odnosno da se studenti vise "pitaju". Od tebe se ocekuje da radis, i to bas dosta, preko cele godine, ima mnogo vise istrazivanja i mogucnosti za specijalizaciju u oblasti koja te zanima. Ali sve to ste vec znali a i o tome bi vam bolje pricao neko od nasih ko studira u inozemstvu. Ja sam htela da istaknem jedan potpuno drugi aspekt.
Osnovna razlika koju sam primetila je da su kod njih sami studenti MNOGO motivisaniji za rad nego kod nas. Mislim da je ovo (ako zanemarimo kulturne obrasce te "cinjenicu da se na razvijenom zapadu znanje ceni") prevashodno iz 1 razloga. Scenario je ovakav: posle zavrsene srednje skole ti mozes da upises fakultet a mozes i da pocnes da radis. Ako pocnes da radis zaradjujes novac kojim mozes da se izdrzavas, cak da zivis pristojno (npr. 15000-25000 funti godisnje). Od tvojih sposobnosti zavisi sve preko toga - mozes da postanes milijarder ili beskucnik, bas kao i svuda u svetu. Ako resis da studiras, to znaci da ces po zavrsetku fakulteta u startu moci da nadjes posao za 25000-50000 funti godisnje. Da bi dosao do toga, pored toga sto moras vredno da radis 4 godine, moras i da investiras puuuuuno novca u svoje obrazovanje. Cisto da imate uvid, puno novca znaci 5000-20000 funti godisnje, zavisno od kvaliteta studija i zivota koji za to vreme zelite. E sad, kljucna stvar: stipendije su dostupne ZAISTA samo za najbolje. Pune stipendije mislim da dobije 10% studenata, mozda i manje. Ostali progresivno dobijaju manje, tako da vecina radi, pozajmljuje od banaka pa posle vracaju po zavrsetku fakulteta (godinama), roditelji uzimaju hipoteke na kuce i sl (primer je Ben, bas sa Imperial college koji je bio na praksi u Google - sto bi trebalo da znaci da je dosta dobar student - on nema punu stipendiju nego je uzeo kredit za studije). Sve u svemu, ovde se obrazovanje zaista smatra (velikom i vrednom) investicijom, a znamo da niko normalan ne investira novac u nesto za sta misli da se nece isplatiti. Onaj ko da kucu pod hipoteku i zaduzi se, moze da zavrsi fakultet i vrati novac ili da se ubije. Pa vi vidite kakvu motivaciju oni imaju kad uce. Prosto ko pasulj!
E sad situacija u zemlji Srbiji: zavrsio si srednju skolu i sa njom mozes da dobijes pocetnu platu 200-500e mesecno, a sa fakultetom 300-700e (opet u zavisnosti od sposobnosti), sto je zanemarljiva razlika. Doduse nijedno od ta 2 ne moze da se uporedi cak ni sa engleskim minimalcem po kvalitetu zivota, ali tu smo gde smo. Nas student nema motivaciju da zavrsava fakultet (jer mu je mala dodatna zarada u odnosu na ono sto bi imao sa srednjom skolom), nema motivaciju ni da se odmah zaposli (jer mu je i plata sa srednjom skolom mala), i on resi da ide linijom manjeg otpora i vuce se roditeljima na grbaci jos neko vreme. Najbolji nacin za to je naravno da se upise fakultet, jer tu nema nikakvih troskova. I tu je nas osnovni problem.
Evo i malo istorijata: u "srecno komunisticko vreme" naravno nije bilo govora da obrazovanje bilo sta kosta. Cobi je kao naslednik to odrzao, ali njemu su fakulteti sluzili za jednu mnogo vazniju stvar - svu tu mladez u punoj snazi je trebalo necim okupirati kako se ne bi digli i skinuli ga sa vlasti. Posao za njih nije imao pa je smislio fenomenalni koncept "besplatnog obrazovanja za sve". E ne moze brale, i kad delis besplatni hleb (ili hleb od 3 din :-)) uzimace ga i onaj kome treba i onaj kome ne treba da hrani njime kucice i stoku, ili ko zna zasto sve ne. Socijalizacija trzisnih proizvoda, odnosno njihova ponuda po ceni koja je ispod trzisne, neumitno dovodi do moralnog hazarda - povecane potrosnje, da ne kazem razbacivanja.
Iako mozda niko nije ni stigao do ovde (smorih ali sta da radim, pogodila me tema :-)), da kazem da je moja ideja da treba uvesti visoke skolarine i na drzavnim fakultetima, zbog povecanja opste efikasnosti! Za pocetak ne mora mnogo, neka odnos bude isti kao na zapadu, recimo 3000 evra godisnje. Stipendije da dobije 50% najboljih, progresivno, neko ful neko samo deo. I onda se odmah posle srednje skole zna - ili pocinjes da radis ili ucis i zavrsavas u roku. Ma znajuci kako su Srbi teski na parama, zavrsavali bi i pre roka :-).

Dan 29 - Hampton Court!!

Jeeee, danas konacno idem negde van grada!! Hampton Court je palata Henry-ja VIII, kontroverznog engleskog kralja iz XV veka, naravno koristena posle od strane mnogih kraljeva ali ostala zapamcena kao mesto gde je obitavalo svih 6 Henrijevih zena.
Putovala sam do tamo 2 sata!! To ustvari nije bas van Londona, tj mislim da ga vode kao London, samo je ona krajnja 6. zona, daleko od centra koliko i Heathrow. Vozom je brze, ali je i skuplje a ja sam lepo htela da razgledam sve zone i delove Londona...
Ali vredelo je truda! Prelepo mesto, i sam zamak, i sobe u njemu, i baste i lavirint, stvarno kao da si na drugoj planeti. Palata je inace karakteristicna po tome sto je sa jedne strane tudorijanska (crvena, ravne linije ali vrlo neobicna), a sa druge barokna ili neoklasicna, nisam sigurna (bela, elegantna). To su neki vladari u 17-18. veku hteli da je celu predekorisu po ugledu na Versaj ali im je srecom ponestalo para i vremena, pa je sacuvana kao vecim delom tudorijanska, a ovo nije tako cest stil. Baste su apsolutno fantasticne, ali tek lavirint, pravi onaj kao u Isijavanju, od zive ograde, i stvarno je da se pogubis!
Prelep mi je bio dan, cak sam kupila i jednu knjizicu o engleskim kraljevima od XV-og veka na ovamo, nije velika nego taman samo najzanimljiviji delovi...

Dan 28 - Imperija i kolonije

Danas sam dugo spavala, pa sam se onda izmajala sa bankomatom i nekim kupovinama. Vec je bilo 3 kad sam resila gde da idem u Covent Garden. Tamo ima svasta, lep deo grada kao i mnogi drugi, ali najvazniji sight tamo je sigurno British Museum. 6 miliona ljudi poseti ovaj muzej svake godine, cineci ga jednom od najvecih atrakcija u Londonu (ovde vredi pomenuti da medju muzejima u Londonu vlada prava konkurencija, ima ih puno, svi su neopisivo dobro opremljeni i poseceni a ne naplacuju ulaz, tako da ne kapiram kako mogu onako dobro da se odrzavaju, verovatno od priloga i sl...). Sta su najvece turisticke atrakcije Londona pricacu sledece nedelje.
Tematika Britanskog muzeja je inace istorija sveta. "Sveta" ovde shvatite prilicno bukvalno jer ima delova istorije svih civilizacija koje su postajale. Ikad. Prvo sam spratove sa eksponatima iz anticke Grcke, Rima i Egipta htela da preskocim, jer sam bila po muzejima u Atini, Rimu i Kairu, ALI NE!! Nisam ni mogla da pretpostavim da su Englezi za vreme svoje nadmoci u 18-20v. bas toliko toga uspeli da dovuku u Englesku... Maltene vise od antickog Egipta sam videla ovde nego Nacionalnom muzeju u Kairu, izmedju ostalog deo brade sfinge, jedini koji nije u Kairu; 50% skulptura iz Partenona je tu, jedina Karijatida koja nije u Grckoj je tu; o tome sta su sve doneli iz Indije gde su vladali do pre neku godinu, kao i iz ostatka Azije, pa i iz Afrike i Amerike da ne pricam!
Lepo je sve to videti na jednom mestu, mislim da je njihova poruka bas nesto u stilu "Na jednom mestu vidite sve sto je stvarala ljudska istorija u 50 vekova". Ali meni je malo bljaks, jos jedan dokaz da 200 godina ekonomske&vojne sile mogu da znace vise od 1000 godina istorije i tradicije... Nekako mi nije fer :-(.
A jos jedna neobicna i lepa stvar u ovom muzeju je da on ima najveci pokriveni trg u celoj Evropi. Ne znam koliko moze da se vidi, ali sve ono sto je nekad bilo dvoriste muzeja je pokriveno, to je ova druga slika koju sam zakacila.

Dan 27 - tajna uspeha

Neki ljudi su me pitali zasto pisem o Londonu mnogo vise nego o Google-u. Najvise zbog toga sto sam dobila savet od jednog decka koji je bio ovde na praksi da bi trebalo da vodim racuna sta objavljujem, jer su naravno neke informacije tajne. Tako da je meni malo naporno da stalno razmisljam o tome sta bih smela a sta ne da kazem, ali trudicu se da pazim...
Danas bih da kazem moje misljenje sta je tajna Guglovog uspeha, odnosno njihovog odrzanja i rasta na trzistu. Oni su uveli koncept 20% radnog vremena na nove ideje - sto znaci da jedan dan u nedelji mozes da provedes radeci na projektima koji nisu strateski, ali predstavljaju ideju koja te licno interesuje. Pokazalo se da se iz ovakvih projekata izrodilo mnogo korisnih programa (Gmail, Orkut, AdSense...). Zasto mislim da je ovo jako dobra ideja, zamislite ovako: ja radeci kao SWE dobijem fenomenalnu ideju za novi proizvod. U svakoj drugoj firmi bih ja tu ideju razvijala kuci, i onog trenutka kad vidim da ona moze da postane komercijalna, osnujem svoju firmu, izbacim proizvod i obogatim se (ako ideja propadne, nikom nista). E sad, Google te placa da tu ideju razvijas u svoje placeno radno vreme, ali sto je mnogo bitnije, ako ta ideja zaista postane komercijalna, odnosno Google ostvari prihod od nje, ti i dalje dobijas svoje malo bogatstvo u vidu procenta od dobitka kompanije. To je skoro sigurno vise nego sto bi bilo ko kao start-up uspeo sam da zaradi, u to nema sumnje. Opet, ako ideja propadne, njima to nece tako puno da skodi, sta vise, njima je sasvim dovoljno da im svaka 100-ta ideja bude dobra, i skoro sigurno ce biti u plusu. Svi dobijaju :-)
Jos jedna od stvari kojima sam se cudila u pocetku je kako je ovde sve JAKO dobro organizovano, i kako je programerima (pretpostavljam svim radnicima, ali ovo kazem iz licnog iskustva) mnogo olaksan posao. Do sad sam vec 1000 puta rekla "Ko vodi racuna o ovakvim stvarima?", jer mi je bilo nelogicno da je nekom u opisu posla da organizuje TGIF, pise Testing on the Toilet tekstove, pravi vezbanja i FAQ wiki stranice za sve sve sve sto moze da ti bude nejasno o njihovim tehnologijama... Naravno i nije nikom u opisu posla, to ljudi rade u svojih 20% vremena. Ovo predstavlja drugi nacin da upotrebis svojih 20% - da se bavis nekom od internih organizacionih tema u okviru neke od internih grupa (npr. testiranje, dokumentacija, reupotreba postojeceg koda, strategije zaposljavanja...), a mozes i sam da osnujes svoju grupu. Naravno opet ako tvojim radom u okviru interne grupe dodje do nekog poboljsanja efikasnosti, ti dobijas parice. Dobar nacin da se odrzi organizacija u okviru velike kompanije, a da ljudima bude zabavno...